Vrh
 

Blog

Senzorna integracija

Dečiji senzorni sistem skuplja informacije iz detetovog okruženja i šalje ih do nervnog sistema, koji ih procesira i generiše odgovor ili reakciju na osnovu onoga što se oko njega dešava.

 

Senzorni sistem uključuje:

  • auditivni sistem- čulo sluha
  • olfaktorni sistem- čulo mirisa
  • vestiblularni sistem- čulo za ravnotežu
  • oralni senzorni sistem- čulo ukusa
  • proprioceptivni sistem-  čulo koje nam pomaže da osetimo kako nam se telo kreće u prostoru
  • taktilni sistem- čulo dodira
  • vizuelni sistem- čulo vida

 

Senzorna iskustva utiču na stvaranje velikog broja nervnih veza, pomažu deci da na što bolji način razumeju svet oko sebe i da se u njemu osećaju bezbedno.

Deca različito reaguju na senzorne nadražaje. Na primer, ako ponudite ljigavca deci, neko će ga sa oduševljenjem provlačiti kroz prste i uživati u hladnom i kašastom osećaju. Dok će ga drugo dete baciti istog trenutka, iritirano nadražajem.

To je senzorna obrada: Način na koji telo prima, analizira i odgovara na signale koje dobija iz okruženja. Pažljivo izlaganje senzornoj igri je najbolji način da se razvije zdrav senzorni sistem. Ovo osigurava da će dečiji organizam naučiti da procesira, integriše i generiše prikladan odgovor na senzorne informacije iz okuženja.

 

Ponekad, deca imaju teškoće u procesiranju ili tolerisanju jednog ili više tipova senzornog inputa. Postoji više medicinskih razloga zbog čega se to dešava, međutim jedan od najčešćih razloga jeste poremećaj senzorne obrade. Kod dece koja imaju ovaj poremaćaj, njihova tela ne organizuju i ne integrišu senzorne informacije na pravi način, što onemogućava ovu decu da imaju prikladne reakcije na okruženje. Ovo na kraju rezultira pojavom brojnih negativnih ponašanja.

Kada dete ispoljava ovaj tip poteškoća, izlaganje svakodnevnom senzornom igrom možda neće biti dovoljno. Ova deca zahtevaju individulanu procenu i intervenciju dizajniranu od strane senzornog terapeuta.

 

 Probaćemo da Vam na osnovu jednog čula, u ovom slučaju čula sluha, približimo problematiku senzorne obrade:

Kada čujemo zvuk on putuje do našeg mozga, gde biva pocesiran. Nakon toga dolazi do generisanja smislenog odgovora. Kod dece sa tipičnim audtivnim sistemom regovanje na zvuk dolazi pirodno. Oni gledaju kada ih pozovete po imenu, ili se jednostavno okreću ka izvoru zvuka. Na pravilan način reaguju i prate verbalne naloge. Takodje, lako će filtrirati bitne od onih manje važnih zvukova. Na pimer, kuckanje olovkom po stolu neće ugroziti slušanje nastavnika na predavanju. Većina dece  funkcioniše u bučnom okruženju a da ne propuste one važne stvari koje teba da čuju. Oni automtski znaju kako da odreaguju na određeni zvuk, kao što je na prime zvuk školskog zvona u toku igre u školi.

Međutim, problemi nastaju kada mozak ne može tačno da interpretira i da odreaguje na zvuk koji čuje. Mozak nam omogućava da slušamo, procesiramo ono što čujemo i da odgovorimo na ono što je rečeno.

Dva vrlo česta primera auditivnih senzornih teškoća jesu hipersenzitivnost i hiposenzitivnost na zvuk. Deca koja su hipersenzitivna na zvuk su preplavljena pa čak i uplašena od jačine i visine tona.

Simptomi koji se mogu javiti kod ove dece su:

  • Izbegavanje velikih grupa ljudi usled povišene buke
  • Lako se uznemire ili deluju odsutno jer pokušavaju da se fokusiraju na svaki zvuk
  • Izgledaju uplašeno i spremno da pobegnu u svakom tenutku
  • Pokazuju fizičke znake izbegavanja zvuka, kao što su pokrivanje ušiju rukama ili pokrivanje cele glave

 

Suprotno od ovoga, su deca koja su hiposenzitivna na zvuk. Hiposenzitivna deca ne registruju važne auditivne senzacije iz okrženja. Ova deca mogu:

  • da se ponašaju kao da ne čuju zvukove oko njih
  • biti neuspešna u generisanju motornih odgovora prilikom auditivnog inputa, kao npr. da se okrenu ka izvoru zvuka, ili da se okrenu kada ih pozovete po imenu i sl.
  • da govore glasno dok izvršavaju zadatke
  • imaju teškoće da zapamte šta ste im rekli

 

Slušati i odgovoriti na zvuke iz okruženja je samo jedan aspekt auditornog sistema. Auditorno procesiranje je još komplikovaniji deo ovog sistema. Procesiranje se odnosi na sposobnost da diskriminišemo između sličnih zvukova i da razumemo informacije prezentovane verbalno.

 

Na kraju, deca imaju urođenu potrebu da istražuju svoju okolinu i da dobiju odgovore, kako o prirodi tako i o sebi i svom telu. Oni žele da budu u kontaktu sa prirodom i da ovladaju njome.

Međutim kod određenog broja dece potrebna je dodatna podrška kako bi se ovaj prirodni nagon probudio i usmerio. Tretman zasnovan na principima senzorne terapije stvara takvo okruženje u kome dete biva motivisano da istražuje prirodne osećaje kroz stimulaciju svih čula.

Izrađujući intervenciju koja obezbeđuje kontekst i budi u detetu prirodnu želju da ostvaruje interakciju, da sarađuje sa okolinom i razume objekte iz svog okruženja, senzorna terapija pomaže detetu da na što bolji način razume svet oko sebe.

Nema komentara
Dodajte komentar
Ime*
E-mail*
Website