Vrh
 

Senzorna integracija

Predstavlja osnovni način procesuiranja svih senzornih nadražaja koje naše telo prima putem čula iz spoljašnje sredine. Adekvatna obrada tih senzornih nadražaja nam omogućava nesmetano funkcionisanje.  Proces SI počinje da se odvija već tokom intrauterinog razvoja kada mozak fetusa počinje da registruje pokrete majčinog tela. Nastavlja se po rođenju i značajan deo procesa se dešava oko prve godine kada dete počinje da menja položaje tela od puzanja, stajanja , hodanja do ciljanog posezanja , hvatanja  i manipulisanja predmetima.

Prvih sedam godina su period senzomotoričkog razvoja kada treba da dođe do postizanja punog opsega senzorne integracije. Nakon toga mentalna aktivnost zamenjuje motoričke, zato je integracija osećaja neophodna za razvijanje sposobnosti čitanja, pisanja, ponašanja.

Svako od nas poseduje sedam čula. Pored pet za koje se uglavnom zna: sluh, vid, miris, ukus, dodir, postoje i proprioceptivno čulo iz koga primamo informaciju o položaju tela u prostoru, kao i vestibularno čulo iz koga primamo informaciju o ravnoteži i pokretu.

Poremećaji senzorne integracije mogu da se uoče u najranijem detinjstvu, čak i kod malih beba. Beba može biti previše razdražljiva ili  previše mirna, teško održava ravnotežu, ne voli da se kupa, da joj se seku nokti. Kod malo starije dece možemo primetiti da ne vole određene teksture, ne vole da se prljaju, hodaju na prstima, prekrivaju uši rukama kako bi se zaštitili od prevelike buke, deluju nespretno, često posrću, vole svetleće i fluorescentne igračke.

Daćemo primer jedne naizgled obične situacije kroz koju prolazi dete sa senzoričkom disfunkcijom:

Kada se dobacuje loptom dete oseća pod prstima materijal od kog je napravljena lopta – čulo dodira, i može dobro da drži loptu. Dete sa lošom senzornom integracijom će možda imati problem da uhvati loptu rukama jer će mu smetati dodir ili tekstura lopte pod prstima. Propriocepcija mu omogućava da zauzme stav telom. Pošto nema dobar odnos položaja tela u prostoru, neće znati gde i kako da stane, posrtaće, neće moći pogledom da isprati putanju lopte. Vestibularno čulo  mu omogućava da balansira i da stoji uspravno dok koordiniše pokrete ruku.  Vid mu pomaže da oceni gde je osoba sa kojom se dobacuje, a sluh da čuje kada mu se neko približava kao i udar lopte o pod. Svakodnevni i uobičajeni zahtevi sredine za dete sa poremećajem senzorne obrade mogu da budu iscrpljujući: ono zbog toga može da menja raspoloženje, bude razdražljivo, oseća se neshvaćeno, samim tim razvije nerealne strahove od sasvim običnih situacija.

Mogući kriterijumi za uključivanje deteta u SI terapiju su:  neorganizovana igra, zaostajanje u motoričkom razvoju, zaostajanje u razvoju govora, nesposobnost prerade nadolazećih podražaja kako bi se samo umirilo (regulacija), poremećaji tonusa, nespretnost u finoj i/ili gruboj motorici, slaba organizacija ponašanja, poremećaji percepcije.

Terapija senzorne integracije može da pomogne da se poboljša senzorno procesuiranje, da se podigne nivo samopouzdanja i samopoštovanja, samoregulacija, a ponajviše da se razviju razne veštine za funkcionisanje u svakodnevnom životu.

Terapeuti senzorne integracije su prošli obuku za rad sa ovom problematikom i pristupaju pažljivo detetu  kroz odabrane terapijske intervencije i kroz igru u specijalno opremljenim senzornim sobama.